Nana Vida

Dođoh da obiđem nana Vidu, Vidosavu, Piroćanku rodom. Firma mi je tu, u jednoj od dve kuće koje su ostale njoj i pokojnom deda Nikoli Moreni posle nacionalizacije. Delimo dvorište. Znam da me voli, ali to ne pokazuje onako kako bi uradila neka druga baka. Ima dedinu penziju i male prohteve, ali stanarinu mi naplaćuje bez milosti. Ljubav za ljubav, sirenje za pare. Godinu dana posle njenog muža, mog dede po kom sam dobio ime, umro je i njen sin jedinac, moj otac Mihailo. Muško bliže od mene, sinovog sina, nema. Domaćica, obrazovana tek onoliko koliko je bilo nepohodno, vredna, tvrda. Najuzbudljiviji događaj u njenom životu je svadba, udaja za Nikolu Morenu. Svadba, koju je kum Banjac uredio po naređenju Nikolinog oca Mihaila Morene (po kome je moj otac dobio ime), pošto je video da je sin počeo da preteruje sa boemskim životom. Nije to smetalo nana Vidi, ili baba Vidi kako je većina zvala. „Ljubav je livada na koju pasu magarci“ govorila je. Svadba je bila kakva dolikuje mladom trgovcu koji se ženi mirazdžikom, pola Niša i Pirota u odelima, kaputi, šeširi, raskošne haljine. Čudno je kako crno-bele fotografije deluju stvarnije (a sigurno uzbudljivije) od ovih današnjih u boji.
Ćerke obiđu baba Vidu kad imaju vremena i kad su u Nišu. Ja svraćam, skoro svakog dana, mada mi ponekad nije lako da pričam sa njom. Možda zato što smo različiti. A možda i zato što u njoj vidim deo svoje ličnosti, svojih gena koji mi se ne sviđa. Ipak, moja je i volim je kao što se voli zemlja, narod, grad u kom si rođen, sve ono što je tvoje bez tvog izbora.

Ulazim, a ona je uznemirena, prilazi mi i hvata me za ruku.

„Nikolčo, ko su ovi ljudi sa šeširima i kaputima u dvorištu?“

„Koji ljudi, nana Vido, ja nikog nisam video?“

„Ma tu su, pogledaj kroz prozor.“

Razgrćem bele štirkane čipkaste zavese. Jedno od većih dvorišta u centu Niša je pusto, kao što je bilo i kad sam ulazio u kuću, kao što je pusto i danas, desetak godina kasnije, dok zapisujem ove redove.

„Evo pogledaj“ privlačim je pokretom ruke prozoru. „Nema nikog, učinilo ti se, sumrak je.“

„Ma tu su ceo dan Nikolčo, mora da si ih video.“

„Nema nikog baba Vido, učinilo ti se nešto od senki ovih jela iz našeg dvorišta.“

„Znači ti ih nisi video?“ zastaje prvo zbunjena, onda malo uplašena i zatim konačno pomirena.

„Onda su oni došli mene da zovu Nikolčo. Mene traže.“

Zavrtela je glavom i prestala da se ubeđuje sa mnom, kao da je shvatila da nismo više u istom svetu i da ja ne mogu da vidim ono što ona vidi. Umrla je par dana kasnije. Elegantni ljudi u kaputima sa šeširima na glavi, oni koji su je pratili od Pirota do oltara Saborne crkve u Nišu, došli su po nju i ispratili je na poslednje putovanje.

Pričao mi drveni most

Baš mi je drago što si našao vremena da me saslušaš čoveče. Ljudi nisu baš skloni razgovorima sa drvenim mostovima, a čak i kada razgovaraju, mnogo više vole da pričaju nego da slušaju. Misle da je njihova muka jedina koja je dostojna priče. Obično me sluša samo ova divljakuša, lepotica i nevernica koja protiče podamnom.

Zašto nevernica, pitaš?

Od kako znam za sebe, ona je meni jedina. Druge nisam ni poželeo, ni poznao. A ona, kako mi ona vraća? Za nju sam samo jedan od mnogih. Svakoga dana se zakiti i namiriše poljskim cvećem pa mazno odvijuga do grada, dole nizvodno, da se vidi sa onom budaletinom, sa onim betonskim bilderom. Zar ne vidi da taj naduvenko nema ni srca ni duše i da bi isto tako kao nju, mogao da natkriljuje i bilo koju drugu reku. Ne bi ni primetio da to nije ona, moja sudbenica, nego neka druga, drugih ćudi, boja i mirisa. Pa onda onaj čelični, preko koga tutnjaju vozovi. Taj ne ume dve rečenice da sastavi, a zagrljaj mu je hladan čak i kada se usija pod avgustovskim suncem. Kako može pored mene, svoje prve ljubavi, da voli takve bezveznjake?

Ipak opraštam joj, čak je donekle i razumem.

Godine su učinile svoje i moje grede i lukovi sve manje mirišu na smolu i proleće a sve više na trulež i poznu jesen. Ponekad hoću da zapevam a umesto pesme čuje se samo škripa koja uteruje strah u kosti onima koji preko mene prelaze. Ona se svakog proleća se budi sve lepša i snažnija, a ja sam običan smrtnik za koga je vreme jednosmerna ulica.

Ostala mi je još jedna želja.

Želeo bih da poslednji zvuci koje budem čuo ne budu zvuci sekira i testera već huk moje dragane, moje jedine, huk koji će me spojiti s njom jednom zauvek, a onda ćemo zajedno do sinjeg mora, i dalje, do kraja sveta.

Jalovec

Leto pred vojsku, 1986 godine, moji drugari i ja smo proveli verući se po slovenačkim Alpima koji su tada bili deo naše zemlje, Jugoslavije. U ekipi su bili Bojan, Mijalko, Savke, Manda... Ti dani su kao dletom urezani u moje pamćenje. Popeli smo se na dvadesetak vrhova na Kamniškim i Julijskim Alpima. Na moj 18. rođendan, 8.jula, bili smo na Triglavu.

Najuzbudljiviji uspon doživeo sam nedelju dana kasnije. Društvo je već počelo da se rasipa u pravcu morskih plaža, preostali smo Manda, Savke i ja. Uputili smo se ka granici sa Austrijom na kojoj se nalazi najlepši vrh Slovenije. Arhetipska silueta, teški pristupni putevi, velika udaljenost od urbanih centara, asfaltnih puteva i planinarskih domova, lepota od koje zastaje dah, 2645m strmih litica - to je Jalovec. Sa prevoja Vršič 4 sata strmog uspona do "Zavetišča pod Špičkom" gde smo ostali da prenoćimo. Mrgodni domar koji sumnjivo gleda na srbijanske mladiće nedovoljno opremljene i vrti glavom. "Jalovec ni Triglav" upozorava nas. Pred smrkavanje pristiže i neki Bosanac, avantursta. Sa prvim nagoveštajima svitanja ustajemo i krećemo. Noć zamenjuje jutarnja izmaglica. Adrenalin raste dok prelazimo preko čuvene "Jalovščeve škribne", 300m visokog snežnog žleba... nastavlja da raste dok se povećava broj spomen-ploča postavljenih između sajli koje su tu da nam pomognu da i za nas ne postave jednu takvu, ali istovremeno predstavljaju magnet za gromove. "Strah je pozitivan, on te čuva" filozofira Bosanac. I onda, ekstaza - izlazimo na suncem okupani vrh, ispod nas Evropa u moru oblaka, iznad nas ništa do Boga i sunca. Takve stvari te greju celog života.

Ka nauci III milenijuma

Kratak sadržaj (koji će vam pomoći u odluci da li da čitate dalje)

Nauka je u poslednjem veku II milenijuma potkopala temelje na kojima se do tada razvijala. Svaka iz svog ugla, teorije relativnosti i kvantna mehanika sa principom neodređenosti relativizovali su vreme, protor, materiju, energiju i uzročnost (kauzalnost) kao apsolutni princip veza između pojava. Ako se u te teorije i moglo sumnjati u vreme kada su obznanjene, danas, kada kucam ovaj tekst na računaru čiji su čipovi projektovani uzimajući u obzir kvantne zakone, kada rakete stižu do udaljenih planeta putanjama koje uzimaju u obzir teoriju relativnosti, ne može se sumnjati u tačnost tih teorija više nego u tačnost bilo koje druge naučne teorije. Takav razvoj je otvorio prostor i za prodore u oblastima koje su smatrane pseudonaučnim zato što se uočene pojave nisu pokoravale principu kauzalnosti, poput istraživanja psiholoških fenomena i međuzavisnosti psihe i tela. Iako su glavna otkrića u navedenim oblastima napravljena pre gotovo stotinu godina, njihova suprotnost „zdravom razumu“, načinu mišljenja koji se kreirao vekovima, omogućila je tek malom broju briljantnih umova XX veka da razumeju njihovu suštinu i naslute posledice. Zato civilizaciji III milenijuma, ako opstane dovoljno dugo, predstoji pokušaj da usvoji nove spoznaje i izvuče praktične i filozofske zaključke iz njih. To će biti moguće samo ako redefinišemo naučne metode tako da budu kompatibilni i sa onim delom realnosti koji se ne pokorava kauzalnosti i klasičnom naučnom eksperimentu XX veka.

Kauzalnost

Kazualnost, ili uzročnost, je nužna veza između događaja-uzroka i događaja-posledice, u smislu da uzrok pod istim okolnostima uvek izaziva posledicu. Uzrok (ili kombinacija uzorka) i posledica su povezani vremenski i prostorno: posledica nastupa u vremenu posle uzroka, a mesto uzroka i mesto posledice su i prostorno bliski. Kauzalnost je osnova induktivnog razmišljanja (od pojedinačnih primera ka opštem principu) i osnov za očekivanje da će isti uzrok pod istim uslovima uvek izazvati istu posledicu. Nauka je nastala na uverenju da je kauzalnost imanentna (svojstvena) prirodi, uključujući psihu i socijalna dešavanja, te da svaka pojava ima svoj uzrok. Zato je cilj nauke kroz vekove bio da otkrije kauzalne veze i da na osnovu ustanovljenih veza omogući predviđanje dešavanja u budućnosti a samim tim i upravljanje budućim događajima, stvaranjem događaja uzorka koji će proizvesti očekivane posledice.

Kauzalnost na pitanja „Zašto?“ odgovara sa „Zato što...“ navodeći stanja ili druge pojave koje predhode pojavi koju ispitujemo. Time se zapravo suštinsko pitanje „Zašto?“ svodi na pragmatično „Kako?“ . S druge strane teleologija ( ne mešati sa teologija) , primarni razlog vidi u svrhovitosti i na pitanje „Zašto?“ počinje odgovor sa „Da bi...“ . Na primer, po Darvinovoj teoriji evolucije, žirafe su dobile duge vratove da bi mogle da dohvate lišće na visokim granama. Verovatno da je postojao neposredni uzrok produženja vrata u vidu neke slučajne genetske mutacije nakon koje su žirafe-nosioci mutiranog gena bile favorizovane u borbi za opstanak, ali telologija smatra da je načelo svhovitosti starije, tj. da bi cilj produženja vrata bio ostvaren i mutacijom u nekom drugom trenutku da je ova prilika propala, dok obrnuto ne važi – da nije bilo svrhovito, mutacije tog tipa se ne bi održale. Slično, na pitanje „Zašto želudac luči želudačnu kiselinu?“ logičniji od biološkog odgovora (koji zapravo objašnjava kako je luči) je svrhoviti odgvor „Da bi vario hranu“. Ipak, većina naučnika i filozofa se slaže da se načelo svhovitosti, intencije, nije suprostavljeno već komplementarno načelu kauzalnosti i da kauzalnost i svrhovitost zapravo predstavljaju dve vrste determinizma.

Mnogi filozofi imali su rezerve prema kauzalnosti kao apsolutnom principu (Hjum, Šopenhauer, Niče...), ali je sve do XX veka kauzalnost naučnicima dobro služila za opisivanje i predviđanje pojava. A onda su došle Teorija relativnosti, Kvantna terorija i Teorija sinhroniciteta.

Teorija relativnosti

Relativnost brzine je svima razumljva činjenica. Čovek koji se vozi u vozu, ne kreće se u odnosu na vagon, ali se kreće u odnosu na kuću pored pruge kojom voz prolazi. Ako putnik baci kamen u pravcu kretanja voza, brzina kamena u odnosu na kuću biće zbir brzine voza i brzine koju bi kamen imao u odnosu na kuću da je bačen sa zemlje a ne iz voza. Drugi kamen, bačen u suprotnom smeru, kretaće u odnosu kuću sporije od prvog kamena. Iz ovog „eksperimenta“ se može zaključiti da brzina ne postoji kao apsolutna kategorija, već kao relativna u odnosu na neku tačku, neki sistem koji smatramo nepomičnim. Savremeni čovek se sasvim navikao na to da ga čula lažu kada je kretanje u pitanju, ali kada bi se neki naš predak rođen pre samo par stotina godina našao u vozu, sa užasom bi posmatrao kroz prozor kako "zemlja ubrzava".

Eksperimenti na početku XX veka su pokazali da princip „slaganja brzina“ ne važi uvek. Koristeći rečnik iz predhodnog primera, izmerene brzine svetlosnog zraka emitovanog iz voza u pokretu u pravcu kretanja voza i u smeru suprotnom od kretanja voza bile su iste u odnosu na kuću. Brzina svetlosti u nekoj sredini nije relativna, već apsolutna! Nije bilo lako naučnicima da prihvate ovakve rezultate zato što su bili u suprotnosti sa opšteprihvaćenim zakonima Njutnove mehanike ali ih je veliki broj različitih eksperimenata različitih naučnika potvrdio. Na postulatu nepromenljive brzine svetlosti, Albert Ajnštajn je 1905 godine postavio Specijalnu teoriju relativnosti koja se poklapa sa rezultatima do tada napravljenih eksperimanata i koju su potvrdili eksperimenati izvedeni od tada do danas. Po toj teoriji, vreme i prostor su čvrsto povezani i ne postoje jedno bez drugog već samo u jedinstvenom prostor-vremenu. Jedna od dramatičnih posledica te teorije je da prostorni i vremenski intervali između bilo koja dva događaja zavise od stanja kretanja njihovog posmatrača. Različiti posmatrači različito opažaju prostorne i vremenske intervale istih događaja. Drugim rečima,vreme i prostor nisu apsolutni, već relativni – svaki posmatrač ima svoje prostor-vreme.

Relativnost prostora i vremena ima za posledicu relativizaciju kauzalnosti. Više ne možemo da sa apsolutnom značenjem koristimo termine vremenske i prostorne bliskosti. Možemo reći da je iz našeg ugla gledano jedan događaj nastupio pre drugog ali je za nekog drugog posmatrača možda upravo obrnuto, pogotovu ako su događaji prostorno udaljeni. Možemo reći da su za nas dva događaja previše prostorno udaljena da bi mogli da utiču jedan na drugi ali Teorija relativnosti pokazuje da je za nekog drugog posmatrača ta udaljnost mnogo manja, pogotovu ako su događaji vremenski udaljeni.

Matematički proračuni su pokazali da je situacija u kojoj dva posmatrača imaju različite utiske o tome koji se od dva prostorno i vremenski bliska događaja (uzrok i posledica) odigrao „pre“ može da nastane pri brzinama kretanja koje su veće od brzine svetlosti. Takva situacija ne bi relatizovala, već potpuno obesmislila princip kauzalnosti. Ajnštajn je bio filozofski determinista (tj. verovao je u kauzalnost) i polazeći od potrebe očuvanja kauzalnosti u svoju teoriju je uneo aksiomu da ništa ne može da se kreće brže od svetlosti.

Možemo postaviti prigovor da je teorija relativnosti akademska teorija, od praktičnog značaja samo za kosmičke letove i da se ljudi u svakodnevnom životu jedni u odnosu na druge ne kreću brzinama bliskim brzinama svetlosti. Ipak, suština prve posledice ima univerzalnu važnost sa teško sagledivim praktičnim i filozofskim posledicama:

Vreme i prostror nisu nezavisne ni apsolutne kategorije.

Druga posledica Teorije relativnosti je ekvivalentnost materije i energije oličena u čuvenoj jednačini E=mc2. Smisao i tačnost te jednačine, bar kada je u pitanju mogućnost konverzije materije u energiju, čovečanstvo je upoznalo na strašan način, preko atomske bombe. Iako postoje praktični problemi koji nas sprečavaju da na današnjem stupnju razvoja nauke kontolisano i rutinski sprovodimo konverziju energije u materiju, eksperimenti u velikim akceleratorima potvrđuju da je to moguće.

Materija i energija su međusobno zamenljivi pojavni oblici.

Danas naučnici veruju da su materija, prostor i vreme nastali istovremeno, u trenutku „Velikog praska“.

Kvantna mehanika

Mehanika zasnovana na Njutnovim zakonima, tako uspešna u objašnjenju pojava iz sveta koji je direktno dostupan našim čulima, pokazala se neupotrebljivom ne samo kada je u pitanju kretanje blisko brzini svetlosti nego i kada su u pitanju pojave unutar atoma. Na primer, na osnovu Njutnovih zakona bi (negativno naelektrisani) elektroni u atomu koji kruže oko (pozitivno naelektrisanog) jezgra veoma brzo pali u njega. Nauka s kraja XIX veka nije imala odgovor na pitanje zašto se to ipak ne dešava. Onda su, na početku XX veka, radovi Planka, Ajnštajna , Hajzenberga, Šredingera i mnogih drugih naučnika doveli do stvaranja novih teorija koje daju odgovore na ta pitanja i koje se poklapaju sa eksperimentalnim rezultatima. Prvo je Plank u osvit XX veka postavio teoriju da se energija ne emituje u proizvoljnim „analognim“ količinama, već u diskretnim porcijama, kvantima. Pet godina kasnije Ajnštajn je uspeo da objasni fotoelektrični efekat teorijom da svetlost ima dvostruku prirodu - i talasnu i čestičnu. Elementarna čestica svetlosti, kvant svetlosti, nazvan je foton. Teorija je bila toliko radikalna da je u početku bila odbačena od gotovo celokupne naučne javnosti, uključujući Planka. Međutim, teorija je bila (i ostala) toliko uspešna u objašnjavanju pojava vezanih za svetlost da je Ajnštajn 1921. dobio Nobelovu nagradu za nju (nikad je nije dobio za Teoriju relativnosti). Kasnija istraživanja su dokazala da čestično-talasna dualnost nije vezana samo za svetlost već za sve entitete kojima barata kvantna fizika.

Istraživanja Nilsa Bora su ga dovela do zaključka da u kvantnim pojavama ne važe egzaktni, već samo zakoni verovatnoće. Poznavanje položaja, brzine i pravca kretanja jednog elektrona ne omogućava nam da predvidimo njegov tačan položaj u budućnosti već samo verovatnoću da će se naći u nekom od mogućih položaja. Sada je Ajnštajn bio taj koji je dugo osporavao Borovu teoriju. „Stari se ne igra kockicama“, govorio je, aludirajući na Boga i probalističku, nedeterminističku prirodu Borove teorije. „Ajnštajne, prestani da govoriš Bogu šta da radi sa svojim kockicama“ bio je Borov odgovor. Vremenom je njegova teorija postala opšte prihvaćena u nauci zato što je davala odlične praktične rezultate. Bor je takođe došao do zaključka o komplementarnosti talasne i čestične prirode kvantnih entiteta koji se – iako su im svojstvene obe prirode, nikada ih ne mogu ispoljiti istovrmeno. Svi eksperimenti koji su od tada pa do danas obavljeni, pokazuju da kvantni entitet (npr. foton) „bira“ prirodu koju će prikazati u eksperimenu(talasnu ili čestičnu) u zavisnosti od cilja samog eskperimenta. U jednom od takvih eksperimenata, ponovljenom mnogo puta u raznim varijantama od raznih naučnika, foton pokazuje talasnu prirodu, prolazeći poput svakog talasa istovremeno kroz dva bliska sićušna proreza, stvarajući interferenciju sam sa sobom iza proreza. Prolazak fotona, koji je i elementarna čestica, kroz oba proreza istovremeno, protivi se protivi se zdravom razumu po kome jedna čestica ne može biti u istom trenutku na dva mesta. Međutim, postavljanje bilo kakvih detektora čestica koji bi sa sigurnošću utvrdili kroz koji od dva proreza je foton-čestica zapravo prošao dovodi do nestanka interferencije iza proreza. Foton nateran da se „deklariše“ kao čestica gubi svoja talasna svojstva tokom trajanja eksperimenta! Zaključak je bio mučan i nategnut za konzervativne naučnike:

Posmatranjem utičemo na ono što posmatramo i ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo kakvo bi bilo da ga nismo posmatrali.

Razijajući dalje tu čestično-talasnu dualnost, Verner Hajzenberg je 1927. godine dokazao da je rezultat merenja u kvantnoj fizici statistička raspodela a ne egzaktna vrednost. Povećavanje tačnosti s kojom merimo jednu fizičku veličinu (na primer, brzinu čestice) unosi veći stepen neodređenosti u vrednost druge merene fizičke veličine (na primer, položaj čestice). Ta neodređenost nije posledica nesavršenosti instrumenata koja bi mogla biti prevaziđena, već suštinski sledi iz dvojne, talasno čestične prirode mikro sveta.

Kao što smo već videli, cilj nauke je otkrivanje uzročnih veza i upravljanje budućim događajima stvaranjem događaja uzorka koji će proizvesti očekivane posledice. Ideal takvog poimanja nauke je Laplasov zamišljeni genije koji bi na osnovu trenutnog položaja i brzina svih čestica u svemiru i poznavanja prirodnih zakona koji deluju na njih mogao u potpunosti predvideti budući tok događaja. Hajzenbergov princip i celokupna kvantna mehanika i teorijski potkopava Laplasov ideal. Nemoguće je tačno izmeriti vrednosti svih fizičkih veličina koje u jednom trenutku karakterišu neki sistem. Čak i kad bi to bilo moguće, na osnovu njih bi mogli samo da izračunamo statističku verovatnoću budućih stanja a nikako da sa sigurnošću predvidimo budućnost.

Veliki prodor u razumevanju kvantnog sveta napravio je Ervin Šredinger koji je 1933. dobio Nobelovu nagradu zato što je uspeo da opiše kretanje elektrona u atomu pomoću „talasne funkcije“. Verovatnoća da se elektron u nekom trenutku nađe u nekoj tački prostora srazmerna je kvadratu apsolutne vrednosti talasne funkcije. Njegovi proračuni su ostali do danas osnovne jednačine kvantne fizike.

Danas postoje različita tumačenja praktičnih i filozofskih posledica otkrića koja su posledica svih ovih istraživanja. Velika većina naučnika koji se bave kvantnom fizikom, slaže se sa sledećim principima:

• Proizvoljni sistem može se kompletno opisati talasnom funkcijom ψ koja je matematički model posmatračevog znanja o sistemu (Šredinger)
• Opisivanje prirode je u suštini stvar verovatnoće a ne izvesnosti. Verovatnoća događaja je povezana sa kvadratom talasne funkcije koja mu je dodeljena (Maks Born).
• Nije moguće tačno znati vrednosti svih osobina sistema u jednom trenutku. Vrednosti onih osobina koje nam nisu tačno poznate, možemo opisati verovatnoćom (Hajzenbergov princip neodređenosti).
• Sve što postoji, postoji kroz energijsko-materijalni dualitet talas-čestica. Eksperimentom se može pokazati da je nešto materijalno ili da je talas, ali ne oboje u isto vreme (Nils Bor).
• Kvantno-mehanički opis velikih sistema s kojima se susrećemo u svakodnevnom životu veoma približno odgovara klasičnom opisu.

I dok o ovim principima postoji kakav-takav koncenzus među naučnicima to se ne može reći i za njihovu filozofsku interpretaciju. Interpretacija koju su dali Bor i Hajzenberg (tzv. Kopenhagenška interpretacija) govori da tek aktom posmatranja (merenja ) skup svih mogućnosti jednog sistema „kolabira“ u izmereno stanje . Ono što nismo videli (izmerili) do to tog trenutka i ne postoji drugačije nego kao skup mogućnosti. U matematičkom modelu ova pojava se naziva kolaps talasne funkcije.
Drugačije tumačenje daju naučnici koji su pristalice teorije više svetova (Evertt, DeWitt – many worlds interpretation). Po toj teroriji svaki mogući ishod nekog događaja postoji u svojoj zasebnoj realnosti, zasebnom svetu. Ne postoji samo jedan univerzum, već mutiverzum sastavljen od ogromnog (beskonačnog?) broja univerzuma koji se međusobno prepliću. Sve što je moglo da se dogodi, dogodilo se u nekom od univerzuma. Sve što se može dogoditi, dogodiće se u nekom od unverzuma.

Teorija sinhroniciteta

U zapadnoj civilizaciji do pojave Junga postojala su dva osnovna objašnjenja za pojave u svetu dostupnom našim čulima. Božija volja je bilo dovoljna ljudima do pre nekoliko stotina godina, a onda je zamenio naučni determinizam zasnovan na kauzalnosti.

U psihologiji i psihijatriji kauzalnost nije dala jednako dobre rezultate kao u fizici. Šta više, da bi kauzalnost u pitanjima psihe bila iole upotrebljiva, princip „ako A onda B“ morao je da bude zamenjen sa „ako A, B i C onda verovatno D“. Umesto determinizmom, psihijatrija je morala da se zadovolji probalistikom, verovatnoćom. Karl Gustav Jung je bio prvi i najznačajniji među psihijatrima prve polovine XX veka koji je kroz svoju medicinsku praksu i kroz lična iskustva zaključio da između događaja u spoljašnjem fizičkom svetu i psihičkih procesa (misli, snova, priviđenja) postoje i veze koje se ne mogu objasniti kauzalnošću. U našoj narodnoj tradiciji metafora tih veza je poslovica „Mi o vuku, a vuk na vratima!“. Učestalost tako povezanih događaja povećava se u „graničnim situacijama“ kao što su smrt, rođenje, bolest, velika radost ili životna ugroženost. Kao naučnik, Jung se libio da svoje ideje o postojanju principa „neuzročnog paralelizma“ javno promoviše zato što je bio svestan da ga upravo zbog njegove nedeterminističke prirode nije moguće dokazati ponavljanjem u uslovima kontrolisanog eksperimenta što je uslov za naučnu prihvatljivost. Druženje i razmena mišljenja sa Borom, Paulijem i Ajnštajnom ohrabrili su ga da nastavi istrživanja i Jung je 1930. godine po prvi put javno taj pricip nazvao sinhronicitetom. Kada su dva ili više događaja povezana smislom koji prevazilazi mogućnost slučajne podudarnosti a da nijedan od njih nije uzrok drugome, možemo reći da se radi o sinhronicitetu. Sinhronicitetski događaji se ne mogu izazvati, ali je moguće razviti osetljivost za njih.

Jung je smatrao da se psiha i materijalni svet nalaze u stalnoj interakciji, i više od toga - da prestavljaju dva aspekta jedne iste stvari. Apstraktni prostor u kome psihu i materiju posmatramo jedinstveno, neizdiferencirano, Jung je nazvao psihoidnim. Pandan psihoidnom u kvantnoj fizici je čestica koja još nije „naterana“ da se opredeli za talasnu ili čestičnu prirodu. Govoreći Ajnštajnovim rečnikom Teorije relativiteta i koristeći analogiju sa prostor-vremenom, psihoidno je psihičko-fizički kontinuum. U tom kontinuumu dešavaju se sinhronicitetska zbivanja.

Jung je u svojim istraživanjima došao do zaključka da se sinhronicitet može posmatrati i kao psihički uslovljena relativnost vremena i prostora. Vreme i prostor ne postoje sami po sebi, već su samo pretpostavke čovekovog uma.

Potvrda postojanja nekauzalnih veza stigla je iz kvantne fizike. „Nelokalne veze“ (engleski termini su „quantum non-local connection“ ili „quantum entanglement“) opisuju pojavu da su kvantna stanja dva objekta međusobno povezna čak i kad su oni prostorno udaljeni toliko da njihovu zavisnost nije moguće opisati kauzalnim vezama.

Iako Teorija sinhroniciteta po merilima nauke XX veka nema težinu kao fizičke teorije o kojima smo govorili jer je nije (bilo?) moguće dokazati eksperimentima, njen značaj je u tome što otvara vrata istraživanju ogromnog prostranstva međusobnog uticaja psihe i tela kao i približavanju fizike, psihologije i filozofije u pravcu njihovog objedinjavanja u novu nauku o realnosti mnogo prostranijoj od one koju priznaje nauka XX veka, svetu za koji je Jung koristio termin "Unus Mundus" a Volfgang Pauli "objedinjena psihofizička realnost".

Izvori informacija i preporuke za dalje čitanje

Na Internetu ima puno kvalitetnih, što originalnih što eklektičkih razmišljanja o pitanjima kojima se bavi ovaj tekst. Popularan, a ipak dobar uvod u Teoriju relativnosti može se naći na blogu mog sugrađanina Milana Miloševića http://www.mmilan.com/series/relativnost-za-pocetnike . Dobar tekst o Kvantnoj teoriji nedavno preminulog hrvatskog akademika Ivana Supeka je na adresi http://www.inet.hr/~priroda/articles/Supek.htm . Jedan od najkompletnijih prikaza Kopenhagenške interpretacije kvantne mehanike je deo Stanford enciklopedije filozofije i javno je dostupan na adresi http://plato.stanford.edu/entries/qm-copenhagen/ . O pojmu, značaju i implikacijama Sinhroniciteta detaljno je pisao Boban Petrović a na sajt Mreže Kreativnih Ljudi to je preneo Tihomir Stojanović http://www.creemaginet.com/sajt/sinhronicitet-u-jungovskoj-psihologiji-pojam-znacaj-implikacije-boban-petrovic-prvi-deo .

Lica od magle

„Lica od magle“ je odlična knjiga našeg mladog sugrađanina Zlatibora Stankovića. Od onih u kojima uživaš a kroz to uživanje saznaješ i postaješ bolji čovek. Zlatibor je čovek izuzetne duhovnosti, čovek koji spaja u sebi racionalno, emotivno i intuitivno. Te božije darove je pišući ovu knjigu nesebično podelio sa nama čitaocima.
Da sam „Lica od magle“ pročitao ne znajući ko je pisac, mogao bih da se kladim da se radi o ranijim radovima Zorana Živkovića. To je za Zlatibora mač sa dve oštrice. Važno pitanje u njegovoj književnoj budućnosti biće razvoj sopstvenog, autentičnog stila zasnovanog na nečemu što Zlatibor ima a Zoran nema ili bar na nečemu što Zlatibor bolje razume i oseća. Esetetika stripa i rock&rolla? Možda.
Samo napred Zlatibore, lepo je znati da u Nišu žive ljudi poput tebe.

Stari čovek, kepec, devojčica i pas

Kakva čudna ekipa. Stari čovek, kepec, devojčica i pas. Sedeli su pored prašnjavog druma i sami uvaljani u prašinu, kao da dugo čekaju autobus koji ovde inače ne prolazi. Kepec je svirao Morikoneovu temu iz „Once upon a time in America“. Iako je zvuk koji je ispunjavao prostor sasvim odogovarao Panovoj fruli, instrument koji je kepec koristio uopšte nije bio duvački več skup nekakvih tarabuka (po kojima je udarao) isprepleten žicama (koje je okidao). Stari čovek, umotan u neke krpe i zavaljen u ofucanu fotelju, pevušio je bluz sebi u bradu. Devojčica, umiljata i poslušna kako to male devojčice ponekad umeju da budu, igrala se sa psom koji je mereno psećim aršinima bio njen vršnjak.

****

Nekoliko godina kasnije, starog čoveka više nije bilo. Kepec je i dalje svirao Morikonea, ali je tema sada na čudan način ličila na bluz koji je nekada pevušio stari čovek. Deo promena je bila i straćara čiji je ulaz bio zastrt ponjavom, kakvo-takvo sklonište za one koji ne znaju koliko će tu ostati.
Pas, lenjo i setno ispružen pored kepeca, odjednom načulji uši i podiže glavu. Kepec prestade da svira i pogleda niz put, u pravcu u kome je gledao pas.

„Vratila se.“

Iako je kepec te dve reči izgovorio prividno ravnim tonom i ne previše glasno, devojčica istog časa istrča iz straćare. Mlada žena približavala joj se putem brzim, mada nesigurnim korakom. Bila je obučena u starinsku, elegantnu plisiranu haljinu. Zastale su par koraka jedna od druge, više se njušeći nego gledajući, pokušavajući da se prepoznaju drugim čulima kad već vid nije dovoljan. Onda padoše jedna drugoj u zagrljaj i pomešaše svoje suze.

Candy Dulfer na Nišville festivalu

Evo šta su Candy i njeni prijatelji noćas uradili.

Prvo su nam pokazali da su majstori nad majstorima na svojim instrumentima, potpuno uigrani i da su pitanja tipa „A jel ona zna i da svira ili samo dobro izgleda?“ besmislena. Uz put su nam stavili do znanja da su šoumeni kojima je jasno da je za muzički nastup uživo vizuelno važno koliko i zvučno.
Onda su zajahali talas emocija i dali ruku publici da se popne na njega. Sufovali smo kroz zvezdanu nišku noć opijeni magičnim prahom koji su Candy i ekipa posipali po nama. Kako je noć odmicala i sami smo polako od zbunjenih posmatrača postajali mađioničari koji su primljene pozitivne vibracije vraćali na scenu hiljadu puta multiplicirane.
Otrcane aluzije koje povezuju reči sax i sex dobile su smisao. Candy je pred nekoliko hiljada voajera vodila ljubav sa svakim članom svog pratećeg benda. Bilo je tu za svakoga po nešto – od tananih tinejdžerskih razmena prvih dodira sa sjajnim trubačem (Jan van Duikeren) do ekstatičnog hard-core razvaljivanja na kraju sa bubnjarom (Joost Kroon).

Eto tako je bilo, a ovo dalje su tehničke sitnice koje možete i da preskočite.

Pesme sa novog albuma „Funked Up & Chilled Out“ je izvodila uživo dosta drugačije nego što su snimljene u studiju, pogotovu one sa bržeg, „funked up“ CD-a. U „My Funk“ mi je nedostajalo više „repovanja“ a savršenu studijsku produkciju „First In Line“ bend nije mogao da reprodukuje uživo. „Chilled Out“ deo je uživo zvučao i bolje nego na albumu („Still I Love You“).
U „Pick Up the Pieces“ je odradila štos koji uvek radi – zaustavljanje pesme na pola, pa onda „prozivanje“ jednog po jednog muzičara... bas ostavi za kraj, uz „nešto mi nedostaje“ gunđanje... tu se vidi šta bas znači za fank.
Mogu da mislim koliko joj je „Lily Was Here“ na vrh glave, ali je muzički dijalog nje i gitariste uneo nove elemente kojih nije bilo u varijanti sa Dave Stewart-om.
Iako su svi muzičari iz benda sjajni, posebno su me impresionirali:
Chance Howard, ogromni crnac za klavijaturama – jede živu decu. Bez njega ovakav nastup ne bi bio moguć.
Leona Philippo, pevačica – i po glasu i po stasu kompatabilna za Candy. Arhetip crnkinje iz vremena pre nego što su poželele da liče na plauše.