Prometejev sin – putopis iz nadsvesnog (I)

Dolaze. Jahači apokalipse biće noćas tu. Nomadsko šatorsko naselje u kome obitavam ubrzano se pakuje i svako se sklanja na svoju stranu. Nema sumnje da će ujutru na ovom polju ostati samo spržena zemlja.
Sklonio sam se u obližnji hotel. Pada noć. Sobar u uniformi sređuje nešto oko inventara u mojoj sobi. Njegovo držanje je profesionalno uštogljeno, previše za kategoriju hotela. Šetam po sobi, razmišljam i odjedanput spoznajem da je ideja skrivanja u hotelu prilično naivna. Naći će me. Sobar se okreće prema meni, hvata mi pogled, maska nenametljive uslužnosti je nestala, njegove oči se cakle i pomalo podsmešljivo replicira na moju neizgovorenu misao:

„Zar si sumnjao?“

Ledeni znoj me obliva u sekundi, savršena jeza prožima svaki delić mog tela praćena osećajem estetskog zadovoljstva. Režiser ovog filma ima stila. Silazim do recepcije, spreman da ih dočekam. Vrata hotela se uz tresak više ruše nego otvaraju. U polumraku, Jahač izgleda kao kombinacija vukodlaka i viteza. Sam je i znam da mene traži. Ostali izgleda imaju druga posla. Čim me je ugledao, skokovima savlađuje uspon stepenica koje nas razdvajaju. Dočekujem ga snažno, vešto i bacam ga nazad niz stepenice. On ponavlja napad, sa istim ishodom. On ponavlja napad, sa istim ishodom. On ponavlja napad, sa istim ishodom. On ponavlja napad i pre nego što ga opet bacim niz stepenice, već krvavog i izmrcvarenog, hvatam ga za revere, unosim mu se u lice i pitam: „Šta si se navrzo na mene? Koj ti je?“. Njegove oči odaju nemogućnost izbora:

„Ostao si mi dužan nešto davno“.

****

Gledao sam njegovu dugačku crnu limuzinu kako lebdi gore iznad mene. Iako prividno bez ikakvih reakcija, bilo je jasno da je besan, jako besan. Naslućivao sam kako nepomično sedi u crnom odelu i beloj košulji na zadnjem sedištu presvučenom crnom kožom, sujetan u svom pravednom gnevu poput Kuma. A onda je tišinu presekao lavež gomile napujdanih pasa. Čopor vučjaka je projurio napolje kroz otvorena zadnja leva vrata limuzine takvom brzinom da nije bilo moguće razlikovati čeljusti i telesine, sve se slilo u fluidnu masu, zapregu strave povezanu nevidljivim vezama istog zadatka. Tišina je presekla lavež istom žestinom.

Poslao ih je da me traže. Bio sam polaskan.