Jalovec

Leto pred vojsku, 1986 godine, moji drugari i ja smo proveli verući se po slovenačkim Alpima koji su tada bili deo naše zemlje, Jugoslavije. U ekipi su bili Bojan, Mijalko, Savke, Manda... Ti dani su kao dletom urezani u moje pamćenje. Popeli smo se na dvadesetak vrhova na Kamniškim i Julijskim Alpima. Na moj 18. rođendan, 8.jula, bili smo na Triglavu.

Najuzbudljiviji uspon doživeo sam nedelju dana kasnije. Društvo je već počelo da se rasipa u pravcu morskih plaža, preostali smo Manda, Savke i ja. Uputili smo se ka granici sa Austrijom na kojoj se nalazi najlepši vrh Slovenije. Arhetipska silueta, teški pristupni putevi, velika udaljenost od urbanih centara, asfaltnih puteva i planinarskih domova, lepota od koje zastaje dah, 2645m strmih litica - to je Jalovec. Sa prevoja Vršič 4 sata strmog uspona do "Zavetišča pod Špičkom" gde smo ostali da prenoćimo. Mrgodni domar koji sumnjivo gleda na srbijanske mladiće nedovoljno opremljene i vrti glavom. "Jalovec ni Triglav" upozorava nas. Pred smrkavanje pristiže i neki Bosanac, avantursta. Sa prvim nagoveštajima svitanja ustajemo i krećemo. Noć zamenjuje jutarnja izmaglica. Adrenalin raste dok prelazimo preko čuvene "Jalovščeve škribne", 300m visokog snežnog žleba... nastavlja da raste dok se povećava broj spomen-ploča postavljenih između sajli koje su tu da nam pomognu da i za nas ne postave jednu takvu, ali istovremeno predstavljaju magnet za gromove. "Strah je pozitivan, on te čuva" filozofira Bosanac. I onda, ekstaza - izlazimo na suncem okupani vrh, ispod nas Evropa u moru oblaka, iznad nas ništa do Boga i sunca. Takve stvari te greju celog života.