Pričao mi drveni most

Baš mi je drago što si našao vremena da me saslušaš čoveče. Ljudi nisu baš skloni razgovorima sa drvenim mostovima, a čak i kada razgovaraju, mnogo više vole da pričaju nego da slušaju. Misle da je njihova muka jedina koja je dostojna priče. Obično me sluša samo ova divljakuša, lepotica i nevernica koja protiče podamnom.

Zašto nevernica, pitaš?

Od kako znam za sebe, ona je meni jedina. Druge nisam ni poželeo, ni poznao. A ona, kako mi ona vraća? Za nju sam samo jedan od mnogih. Svakoga dana se zakiti i namiriše poljskim cvećem pa mazno odvijuga do grada, dole nizvodno, da se vidi sa onom budaletinom, sa onim betonskim bilderom. Zar ne vidi da taj naduvenko nema ni srca ni duše i da bi isto tako kao nju, mogao da natkriljuje i bilo koju drugu reku. Ne bi ni primetio da to nije ona, moja sudbenica, nego neka druga, drugih ćudi, boja i mirisa. Pa onda onaj čelični, preko koga tutnjaju vozovi. Taj ne ume dve rečenice da sastavi, a zagrljaj mu je hladan čak i kada se usija pod avgustovskim suncem. Kako može pored mene, svoje prve ljubavi, da voli takve bezveznjake?

Ipak opraštam joj, čak je donekle i razumem.

Godine su učinile svoje i moje grede i lukovi sve manje mirišu na smolu i proleće a sve više na trulež i poznu jesen. Ponekad hoću da zapevam a umesto pesme čuje se samo škripa koja uteruje strah u kosti onima koji preko mene prelaze. Ona se svakog proleća se budi sve lepša i snažnija, a ja sam običan smrtnik za koga je vreme jednosmerna ulica.

Ostala mi je još jedna želja.

Želeo bih da poslednji zvuci koje budem čuo ne budu zvuci sekira i testera već huk moje dragane, moje jedine, huk koji će me spojiti s njom jednom zauvek, a onda ćemo zajedno do sinjeg mora, i dalje, do kraja sveta.