Dođoh da obiđem nana Vidu, Vidosavu, Piroćanku rodom. Firma mi je tu, u jednoj od dve kuće koje su ostale njoj i pokojnom deda Nikoli Moreni posle nacionalizacije. Delimo dvorište. Znam da me voli, ali to ne pokazuje onako kako bi uradila neka druga baka. Ima dedinu penziju i male prohteve, ali stanarinu mi naplaćuje bez milosti. Ljubav za ljubav, sirenje za pare. Godinu dana posle njenog muža, mog dede po kom sam dobio ime, umro je i njen sin jedinac, moj otac Mihailo. Muško bliže od mene, sinovog sina, nema. Domaćica, obrazovana tek onoliko koliko je bilo nepohodno, vredna, tvrda. Najuzbudljiviji događaj u njenom životu je svadba, udaja za Nikolu Morenu. Svadba, koju je kum Banjac uredio po naređenju Nikolinog oca Mihaila Morene (po kome je moj otac dobio ime), pošto je video da je sin počeo da preteruje sa boemskim životom. Nije to smetalo nana Vidi, ili baba Vidi kako je većina zvala. „Ljubav je livada na koju pasu magarci“ govorila je. Svadba je bila kakva dolikuje mladom trgovcu koji se ženi mirazdžikom, pola Niša i Pirota u odelima, kaputi, šeširi, raskošne haljine. Čudno je kako crno-bele fotografije deluju stvarnije (a sigurno uzbudljivije) od ovih današnjih u boji.
Ćerke obiđu baba Vidu kad imaju vremena i kad su u Nišu. Ja svraćam, skoro svakog dana, mada mi ponekad nije lako da pričam sa njom. Možda zato što smo različiti. A možda i zato što u njoj vidim deo svoje ličnosti, svojih gena koji mi se ne sviđa. Ipak, moja je i volim je kao što se voli zemlja, narod, grad u kom si rođen, sve ono što je tvoje bez tvog izbora.
Ulazim, a ona je uznemirena, prilazi mi i hvata me za ruku.
„Nikolčo, ko su ovi ljudi sa šeširima i kaputima u dvorištu?“
„Koji ljudi, nana Vido, ja nikog nisam video?“
„Ma tu su, pogledaj kroz prozor.“
Razgrćem bele štirkane čipkaste zavese. Jedno od većih dvorišta u centu Niša je pusto, kao što je bilo i kad sam ulazio u kuću, kao što je pusto i danas, desetak godina kasnije, dok zapisujem ove redove.
„Evo pogledaj“ privlačim je pokretom ruke prozoru. „Nema nikog, učinilo ti se, sumrak je.“
„Ma tu su ceo dan Nikolčo, mora da si ih video.“
„Nema nikog baba Vido, učinilo ti se nešto od senki ovih jela iz našeg dvorišta.“
„Znači ti ih nisi video?“ zastaje prvo zbunjena, onda malo uplašena i zatim konačno pomirena.
„Onda su oni došli mene da zovu Nikolčo. Mene traže.“
Zavrtela je glavom i prestala da se ubeđuje sa mnom, kao da je shvatila da nismo više u istom svetu i da ja ne mogu da vidim ono što ona vidi. Umrla je par dana kasnije. Elegantni ljudi u kaputima sa šeširima na glavi, oni koji su je pratili od Pirota do oltara Saborne crkve u Nišu, došli su po nju i ispratili je na poslednje putovanje.
Ćerke obiđu baba Vidu kad imaju vremena i kad su u Nišu. Ja svraćam, skoro svakog dana, mada mi ponekad nije lako da pričam sa njom. Možda zato što smo različiti. A možda i zato što u njoj vidim deo svoje ličnosti, svojih gena koji mi se ne sviđa. Ipak, moja je i volim je kao što se voli zemlja, narod, grad u kom si rođen, sve ono što je tvoje bez tvog izbora.
Ulazim, a ona je uznemirena, prilazi mi i hvata me za ruku.
„Nikolčo, ko su ovi ljudi sa šeširima i kaputima u dvorištu?“
„Koji ljudi, nana Vido, ja nikog nisam video?“
„Ma tu su, pogledaj kroz prozor.“
Razgrćem bele štirkane čipkaste zavese. Jedno od većih dvorišta u centu Niša je pusto, kao što je bilo i kad sam ulazio u kuću, kao što je pusto i danas, desetak godina kasnije, dok zapisujem ove redove.
„Evo pogledaj“ privlačim je pokretom ruke prozoru. „Nema nikog, učinilo ti se, sumrak je.“
„Ma tu su ceo dan Nikolčo, mora da si ih video.“
„Nema nikog baba Vido, učinilo ti se nešto od senki ovih jela iz našeg dvorišta.“
„Znači ti ih nisi video?“ zastaje prvo zbunjena, onda malo uplašena i zatim konačno pomirena.
„Onda su oni došli mene da zovu Nikolčo. Mene traže.“
Zavrtela je glavom i prestala da se ubeđuje sa mnom, kao da je shvatila da nismo više u istom svetu i da ja ne mogu da vidim ono što ona vidi. Umrla je par dana kasnije. Elegantni ljudi u kaputima sa šeširima na glavi, oni koji su je pratili od Pirota do oltara Saborne crkve u Nišu, došli su po nju i ispratili je na poslednje putovanje.
0 comments:
Post a Comment